Tрибина „Студентски протест 1992 – 25 година после“
Синоћ је клубу „Атом“, у Београду, одржана трибина поводом двадесетпетогодишњице почетка великог Студентског протеста 1992. године. На трибини су говорили чланови Организационог одбора протеста Милан Ристић, Влатко Секуловић и Александар Вранић, као и професорка Универзитета у Београду Србијанка Турајлић.
Након кратког подсећања на поводе за протест и саме почетке, учесници су говорили о унутрашњој организацији протеста који је на 26 дана затворио све универзитете у Србији, осим приштинског.
О медијском и сваком другом прећуткивању протеста, говорио је Милан Ристић, нагласивши да је оно што овај протест издваја од сличних протеста то што није био везан ни за једну политичку странку, те су њиме управљали сами студенти окупљени око независних студентских удружења, као и то да је ово био једини студентски протест одржан за време ратова у бившој Југославији.
„Максимум који сваки протест може да постигне, јесте расписивање ванредних избора. Ми смо то постигли. Те 1992. године Слободан Милошевић је себи скратио мандат за три године и расписао ванредне председничке изборе. Ми, као студенти, нисмо имали ни права, а ни могућности да Слободану Милошевићу забранимо да се даље бави политиком. Опозиционе странке се нису добро организовале за ванредне председничке изборе и Милошевић је освојио још један мандат“, рекао је Ристић.
О енергији коју је тај протест носио, о подршци грађана и јавности говорио је Александар Вранић, подсетивши на прве акције, које су касније постале уобичајене протестне праксе: блокаде улица и шетње.
„На протесту је било безброј идеја, тако да нисмо имали потребе да смишљамо шта ћемо радити, било је потребно само да изаберемо праве предлоге и да их спроведемо у дело. Енергија је била невероватна. Преко тридесет хиљада студената је учествовало у првој шетњи, када смо ишли у Толстојеву улицу. Али опозиција се, нажалост, понашала као слон у стакларској радњи, и та енергија на крају није искоришћена на прави начин“, нагласио је Вранић.
Професорка Србијанка Турајлић говорила је о ставу Универзитета о протесту, о томе колико је академске и личне храбрости било потребно да се подржи протест студената чији је један од главних захтева била и оставка Слободана Милошевића.
„Ја тада нисам имала утисак да ико од нас са Универзитета, који су подржавали протест, ради нешто храбро, већ да ради нешто што је једино могуће. Али, тада су сламарице биле релативно пуне. Данас је ситуација другачија. Ви данас немате страх од губитка живота, али имате страх од голе егзистенције. Ако изгубите посао, ви сте, буквално, гладни“, рекла је професорка Турајлић, упоређујући тадашњу и данашњу ситуацију у друштву.
У оквиру трибине прочитан је проглас, којим се позива на промену система вредности у друштву и изборног система, који би се базирао на личној одговорности свих актера политичког живота. Проглас је подржала већина чланова Организационог одбора Студентског протеста ’92.
„Одлика нашег протеста је био позитиван став према животу. Такође, истицали смо принцип одговорности, који је данас у политичком животу веома потцењен, можда чак и не постоји. Сведоци смо да не постоји никаква веза између изабраних представника и бирача. Чак ни политичка одговорност не постоји за изговорену реч. Потребно је ојачати везу између грађанки и грађана и оних који их представљају“, нагласио је Влатко Секуловић током образлагања текста прогласа.
Текст прогласа можете прочитати и подржати својим потписом на линку: www.Protest92.com/proglas-2017-podrzite-inicijativu-za-bolju-srbiju/
